Akis Gavrilidis

Prva greška koju moramo izbeći, pokušavajući da shvatimo nemire koji su potresli Grčku u decembru 2008, jeste da ih čitamo kao ’’slepo nasilje’’ ili ’’emotivni izliv mladih’’ bez političkih implikacija.

Ovaj pokret, iako je sigurno imao afektivnu stranu (ili, precizno, baš zbog toga), već je direktno i eminentno politički, u mnogo dubljem i širem smislu nego što je uobičajeno. Tačno je da pokret nije istakao nikakve specifične ‘’zahteve’’ (nekom drugom na odobrenje), ali je doneo politiku samu na performativni način. Ovaj pokret nije instrument iskorišćen od strane preegzistirajućeg subjekta da bi privukao pažnju drugog subjekta (‘’vlasti’’, ‘’onih koji odlučuju’’) na svoje probleme; to je bilo konstituisanje novog subjekta, kroz kreaciju adekvatnog jezika ovog subjekta da bi artikulisao svoje gubitke, da bi njihova žalost bila prihvaćena kao legitimni javni diskurs i, kroz ovo, da bi se samopozicionirao unutar okvira postojećih odnosa moći i promenio ih.

Posle ovog konstituisanja, ništa više neće biti isto u Grčkoj i, možda, negde drugde takođe. S druge strane, ovaj novi subjekt u isto vreme je ‘’ne-subjekt’’; to nije suvereni, homogeni entitet sa jedinstvenom voljom i svešću, već je nestabilan, promenljiv, višestruk. To je mnoštvo.

Mnoštvo nije – i nikada neće postati – još jedna politička partija uz druge partije u parlamentarnom sistemu, nije nova socijalna klasa ili skup istih ljudi, nego logika artikulisanja borbi. Ono što se nepozvano pojavilo na sceni nije još jedan antagonista među ostalima, već je antagonizam sam. To je bila oaza Realnog u pustinji umrtvljenih  simboličkih reprezentacija.

Politika života samog

Subjekt ovog revolta je mnoštvo u terminima svog sastava: to nije ‘’omladina’’, niti ‘’radnička’’ ili ‘’srednja klasa’’, čak ni “prekariat”.

Sigurno, mnogi od demonstranata rade (često pod nesigurnim uslovima), ili traže posao, ili studiraju – ili su naizmenično u obe situacije. Ali, ni na jedan od ovih statusa nisu se pozvali kao na esencijalni i posebni identitet  i ‘’krajnji razlog’’ njihovog revolta. Oni se ne mobilišu da bi tražili veće plate, ili bolje obrazovanje, ili nacionalnu nezavisnost i suverenitet. Objekt, i u isto vreme sredstvo njihove borbe, jeste život po sebi.

Ovo je slučaj pre svega u bukvalnom, biološkom smislu: kao što je poznato, nemiri su izbili zbog toga što je petnaestogodišnjaka ubio policajac. Dakle, očigledno, ova pobuna je, kao što bismo mogli reći u Agambenovim terminima, pobuna golog života protiv izuzimanja policije iz krivičnog zakona. A jedan razlog zašto ova pobuna nije ‘’slepa’’ jeste zato što je ona veoma elokventna forma komunikacije. Pod uslovom, naravno, da ne tumačimo komunikaciju na naivan, površan Habermasov način, zasnovan na dijalektici i ritualima prepoznavanja između ustanovljenih subjekata; a smatramo da se najvažnije i najplodotvornije razmene dešavaju in absentia, indirektno, posredno, između ljudi koji se ne obraćaju nužno jedni drugima.

Shodno tome, ovi događaji ustanovili su razumljivo saopštavanje sledećih poruka:

1. Država je obznanila da smatra svojim apsolutnim pravom da ubije bilo kog od svojih građana bilo kad, bez razloga, i bez polaganja računa bilo kome za svoje akcije.
2. Neki od tih građana pokazali su da to smatraju neprihvatljivim; uradili su to, ne time što su izneli rezoluciju tražeći od države da primeni sankcije, već sami sprovodeći te sankcije.

Protesti su bili alternativni način borbe protiv kriminalnosti, veoma miran, srazmeran i zreo način za građansko društvo da zahteva – i preduzme, u istom činu – to polaganje računa koje je država odbila.

U tom smislu, demonstranti su vršili veoma odgovornu demokratsku funkciju: oni su štitili vladavinu zakona, koja obezbeđuje odgovornost državnih organa pred zakonom za preduzete akcije – posebno one izvršene ne unutar okvira važnog javnog servisa, već u sentimentalnom izbijanju proizvoljnog ličnog nasilja.

Ali, život je bio prisutan u ovim protestima takođe i u širem smislu. Mejnstrim analitičari govorili su o frustraciji koju oseća jedna generacija shvatajući da njen životni standard neće dostići onaj njihovih roditelja, ili onaj koji se reklamira svuda oko nje kao definicija ‘’dobrog života’’. Međutim, ovo objašnjenje ne uspeva da vidi radikalnu ambivalenciju njihove (naše) želje, drugu stranu novčića i činjenicu da su obe ove strane doprinele mobilizaciji. U njemu ne nalazimo (samo) ljude koji se plaše da neće dobiti posao, nego i one koje se plaše da ga hoće dobiti.

Najčešće, ova dva straha koegzistiraju u istoj osobi. Drugim rečima, averzija vis-a-vis perspektive žrtvovanja nečijeg života da bi se dobila prestižna univerzitetska diploma, dobio dobar posao, kupio lep stan, napravila porodica i gledao TV, bila je podjednako razlog za nemir kao i želja za ovim vrednostima.

Ljudi u Grčkoj (kao i svuda) nemaju želju da ‘’rade’’; oni žele da žive, da komuniciraju, da zajednički stvaraju smisao u sopstvenim životima – što takođe znači da zajednički stvaraju svoje živote, i da stvaraju opšte. Oni idu da rade samo onda kada su plen kapitalističke ucene, samo kada je posao jedini način dostupan njima da bi živeli – ili opstali. Ali ovaj pokret nam pokazuje da ljudi, ako imaju priliku, više vole da se oslobode rada za nadnicu nego da pregovaraju o boljim uslovima za njega –ili, najmanje, da su ljudi radikalnije mobilisani prvim nego drugim ciljem.

 

Nova politika jezika

Još jedna impresivna karakteristika ovog pokreta bila je njegova lingvističko-komunikaciona dimenzija. To je pokret sa enormnim kapacitetom za invenciju i kreativost, počevši od čisto verbalnog nivoa sve do operativno-organizacionog. U tih prvih nekoliko dana, demonstranti su proizveli bezbroj stihova, slogana, kalambura, grafita, slika na zidovima, nalepnica, novina, praktičnih i teoretskih tekstova, kao i metoda za zauzimanje i okupiranje javnih ustanova, TV i radio stanica, pozorišta i sedišta birokratije sindikata. Najvažnije, ispoljili su uočljlivu začudnost u načinu na koji su odgovorili na ideološki napad države i partija establišmenta koje su, uključujući i Komunističku partiju, protiv njih lansirali optužbu da su “kapuljače”,/ U DOSADAŠNJIM TEKSTOVIMA U NAŠIM NOVINAMA VIDIM DA SU “koukouloforoi” (hood bearers – oni koji nose kapuljače) PREVODILI KAO ‘’KAPULJAČE’’ praksa koja je navodno suprotna principima transparentnosti, iskrenosti i javne političke akcije.

Ovaj izraz je veoma duboko prožet negativnim konotacijama, jer je korišćen četrdestih da označi kolaboracioniste koji su prijavljivali borce otpora nacistima. U prošlosti, svaki put kada bismo imali nerede, odgovorni ministar bi njihovo izbijanje ritualno pripisao ‘’desetini kapuljača’’. Ovaj put, demonstranti su nestašno prisvojili ovaj prvobitno pejorativni termin i transformisali ga u izvor kolektivnog ponosa, pevajući u stotinama, ako ne i u hiljadama: mi smo desetak kapuljača… NE MOGU DA ODOLIM, MI SMO TO U SRBIJI VIDELI KAO ‘’ŠAČICU – GRUPU HULIGANA, NAVIJAČA I SL.’’

Na ovaj način prihvatajuči verbalno, ali u isto vreme preobrćući i brišući značenje ove optužbe. Zato, kao što je podvukla izjava ‘’Mreže za socijalna i građanska prava’’- ‘’kada hiljadu ljudi stavi kapuljaču, onda oni imaju lice’’. Ili, kao što je istakao najpoznatiji nosilac maske na svetu, komandant Markos, nekada čovek mora sakriti lice da bi bio viđen. Tako je taj subjekt koji se uzdigao dobio identitet kroz njegovo nemanje, kroz odbijanje/subverziju tradicionalnog shvatanja fiksiranog identiteta. Njegovo skrivanje nije bilo povezano sa podzemnom konspirativnom aktivnošću, već sa kreiranjem javne tajne.

Kroz to, mnoštvo je bilo u mogućnosti da pretpostavi konstitutivnu ambivalentnost i dvoznačnost svake ljudske akcije i da je transformiše u korisno oruđe akcije, u pozitivnu afirmaciju zajedničkog potencijala, radije nego da bude paralisana njima ili potiskujući je.

Nađen u prevodu

Aktivnost ovog pokreta mogla bi korisno da bude opisana i kao delo prevoda, koji se sastojao od doslovnog prevoda letaka i brošura na albanski, bugarski i druge jezike koje govore imigranti u Grčkoj (ali ne i ograničen na njega).

Takođe, ovo je bio novi element, zato što smo da sada imali proteste ili događaje u korist emigranata ili protiv rasizma, ali ovo je bio prvi put da da su emigranti učestvovali, u istom smislu kao i ‘’rođeni’’ Grci u zajedničkom pokretu.

Ta čudesna višejezička dizmenzija pokreta takođe je povezana, na smenu, sa njegovom prevodivošću, sa njegovom sposobnošću da komunicira sa mnogo drugih iskustava u više različitih zemalja: ništa što se do sada dogodilo u Grčkoj nije imalo trenutni uticaj i transnacionalnu privlačnost.

Epistemološki krah

Pokret je isto bio performativan u smislu svog odnosa sa znanjem. Demonstranti nisu zahtevali (od države) ‘’bolje obrazovanje’’, na način na koji klijent zahteva proizvod iz radnje, već su sami postali obrazovanje, ili su sada samo pokazali značajni skup kognitivnih veština koje su zajednički akumulirali svih tih godina. Tekstovi nastali iz pobune su mnogo inteligentniji, artikulisaniji i čak bibliografski savremeniji – čak i ako, čudno, ne imenuju svoje izvore u fusnotama – od diskursa grčke države i njenih zvaničnih intelektualaca, uključujući i tradicionalnu levicu, koja je odbacila pokret na snishodljiv i moralizatorski način.

Pokret je koristio komunikacione tehnologije kao oruđe, na način koji je nadaleko nadmudrio državne represivne mehanizme. Koordinacija između srednjoškolaca kada su simultano napali oko 45 policijskih stanica u skoro svim glavnim grčkim gradovima bez ijednog cenralnog tela koje ih vodi, bilo je izuzetno ispoljavanje organizacionih veština koje očajnički nedostaju akcijama najvećeg broja državnih agencija.

Ali pitanje nije samo tehničko. Ovaj pokret je ustanovio veliki unos inovativnih metoda borbe (tj. akcija zasnovanih na ad hoc opštim skupovima nego na stalnim organizacijama) u pejzažu kojim je do sada vladala upravo tradicionalna verzija levice. A ovo je povezano sa zanimljivim politčko-filozofskim problemom: ponekad, novo se uzdiže kada je staro najslabije, ponekad tamo gde je najjače i najrazvijenije. Ovo drugo je sada bio slučaj.  Grčka je zemlja sa najjačkom komunističkom partijom u Evropi (iako je zapravo, paradoksalno, ona partija krajnje desnice: u teoriji je još uvek staljinistička, a u praksi je ekstremno socijalno i kulturno konzervativna, nacionalistička, tradicionalistička i homofobična); povrh toga, postoji i druga, podjednako velika levičarska partija koja grubo odgovara Evrokomunizmu, kao i cela konstelacija trockističkih, maoističkih i drugih grupacija koje potiču iz boljševičke paradigme.

Do sada, mnogi ljudi, uključujući i mene, smatrali su da na ovom, već prezauzetom prostoru, neće ostati nimalo mesta za druge da se razviju. Na sreću, nisam bio u pravu: ovo ograničenje koje je izgledalo prepreka koja blokira put, pokazalo se kao produktivni uslov.

 

 

 

Kuda dalje?

Ova pobuna je podstaknuta okolnostima specifičnim za Grčku. Kao što je poznato, grčka policija se sastoji od čudne kombinacije modernosti i arhaičnosti: to je telo koje uključuje bivše (ili čak sadašnje) fašiste, makroe i dilere, sa polu-feudalnom klijentelističkom organizacijom, skupom opremom i de facto priznatim imunitetom –  posebno kada se radi o postupanju prema imigrantima. To je pokretu dalo nepobedivi osećaj indignacije, osude i etičke superiornosti. Policajci su mogli legalno i tehnički da hapse, bacaju suzavac ili tuku ljude, ali u najboljem slučaju to može izazvati samo strah, ne i poštovanje, legitimaciju i uvažavanje.

Ali, na stranu od ovih specifičnosti, ovih nekoliko dana bili su lekcija od šireg značaja: inspirisana, originalna, necentralizovana akcija hiljada samouverenih, inteligentnih, povezanih pojedinačnosti, u stanju je da izazove, transformiše i delegitimizuje institucije koje su samo dan pre toga izgledale čvrste, etablirane, očigledne, skoro prirodne.

Dozvolite mi da završim anegdotom, koja možda i nije toliko anegdota. Pre nekoliko dana, u Solunu, sreo sam svog prijatelja, nikako omladinca, šezdesetogodišnjeg reditelja. Pitao sam ga: ‘’George, šta misliš o ovim događajima?’’ Rekao je: ‘’Vidi, da smo 8. decembra uveče imali još 5.000 ljudi na ulicama, mogli smo da preuzmemo državu.’’Zatim, posle nekoliko sekundi tišine, dodao je: ‘’Pitanje je da li bi to imalo ikakvog smisla?’’

 

ZAHVALNOST

Ovaj članak duguje, između ostalog, radovima Paola Virna, Džudit Batler, Đorđa Agambena i Naoki Sakai. Iz tehničkih razloga, bio je napisan za tri dana tokom kojih nisam imao pristup  primercima određenih knjiga, tako da nisam u mogućnosti da obezbedim tačne navode i reference.

Posebno zahvaljujem Aleksandri Zavos za njenje primedbe, korekcije i (de)konstruktivnu kritiku. Takođe, mnogo hvala Zajedničkom intelektu, ili, manje poetično, brojnim anonimnim autorima raznih formi artikulisanog diskursa izraženog usmeno, na papiru ili internetu, tokom ovog decembra nalik na proleće.

Το άρθρο αυτό αποτελεί σερβοκροατική μετάφραση του αγγλικού άρθρου που αναρτήθηκε αμέσως προηγουμένως σε αυτό το μπλογκ (http://wp.me/p1eY1R-6m). Δημοσιεύθηκε στο περιοδικό ΝΙΝ του Βελιγραδίου το Φεβρουάριο του 2009.

This article is the serbocroatian translation of the article in English about the December riots posted just before on this blog (http://wp.me/p1eY1R-6m). It was published in the ΝΙΝ journal, Belgrade, February 2009